A költészetről
- az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről
- fordításaim
- kedvenc verseim
- gondolatok
- magamról O poeziji
- o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most
- moji prevodi
- omiljene pesme
- zabeleške
- o sebi
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
Zaljubljenost
Od mene do njega
moze se samo mostom duge.
Od mene do njega
moze se samo jezerom mesecine.
Od mene do njega
moze se samo srebrnom i strmom.
Mostovi, reke i staze
kojima ljudi hode oko njega
stazom ptice.
Obilaze.
On je kao suncevo plameno ostrvo
odvojen sjajem od svega sveta.
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
Za
neshvaćene
Tražim pomilovanje
za neshvaćene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.
Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti greznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira.
Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične.
Može mi se učiniti da tonem u zvuke, pa ću ruke svakom pružiti.
Može mi se učiniti lepo i slatko voleti kratko za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome času čudesno sjajnu, predragu mi tajnu koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se: negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se: crn leptir jedan po teškoj vodi krilom šara što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se: negde kroz tamu neko peva i gorkim cvetom krvavog srca u ranu dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu, kad neko svira.
Figyelmeztetés
Figyelj, elárulom titkom:
sose hagyj magamra,
ha muzsikálnak.
Előfordulhat, hogy
mélynek, lágynak
tűnik majd
egy közönséges arc.
Előfordulhat, hogy
dalban veszve
kezemet
bárkinek adom.
Előfordulhat, hogy
egy pillanatra,
csak egyetlen napra
a vágy elrabol.
Vagy abban a csodás
pillanatban talán
azt is elárulnám,
mennyire szeretlek.
Ó, sose hagyj magamra
ha muzsikálnak.
Előfordulhat: valahol az erdőben
egy vadon csobogó forrásból
könnyem ismét elered.
Megtörténhet: egy fekete pille
a súlyos víz felett lebegve
mondja azt, amit másként senki sem mer.
Megtörténhet: valaki a sötétben
énekelve keserűn illatozó virággal
sebet ejt vérző szívemen.
Ó, sose hagyj magamra,
ne hagyj magamra
ha muzsikálnak.
Fordította: Fehér Illés
Intés
Halld, elmondom neked a titkom:
ne hagyj sose magamra,
ha muzsikálnak.
Talán egy percre
csodásan mélynek
és lágynak érzek
egy hétköznapi szempárt.
Talán hangörvény
sodrába süllyedek
sa kezemet
bárkinek odanyújtom.
Talán a bűnt is
vágyni tudnám:
szeretni kurtán,
egy napra csak.
Vagy elárulnék
egy fájón tiltott
gyönyörű titkot:
mennyire szeretlek.
Ó, ne hagyj sose magamra,
ha muzsikálnak.
Úgy érezném, hogy mély erdei árnyak
alatt az én könnyem csorog
sose apadó csermelyekkel.
És hogy fekete
lepkeszárnyak
rajzolják fel az ólmos
vízre,
amit a száj kimondani nem mer.
Úgy érezném, hogy valaki messze
dalol s a szivemig bocsát le
egy éjkeserű virágszálat.
Ó, ne hagyj sose,
sose magamra,
ha muzsikálnak.
Fordította: Ács Károly
Warning
Listen, I'll tell you my secret: Never leave me alone when music plays.
It could seem to me that some eyes gray are so deep and soft, the eyes that are actually plain.
It could seem to me that I dive into the sound and I could give my hands to anyone around.
It could seem to me so easy, so gay to love someone for only one day.
Or, I could tell someone my dearest, magically growing secret how much I love you.
Oh, never leave me alone when music plays. It could seem to me that again, somewhere in a forest, my tears flow through a new well.
It could seem to me that a black butterfly makes patterns on heavy water-- those that no one feels free to tell.
It could seem to me that somewhere in the dark zone someone sings and with a bitter flower touches my heart where the incurable wound stays. Oh, never leave me alone, never alone, when music plays.
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
За човека који је погубио
пергаменте
Тражим
помиловање
за човека
који се вратио с дуга пута
а погубио доказе и пергаменте
да је онај за кога се каже
и који јесте,
те му људи не верују на гола слова.
За човека који руком показује
охлађени димњак свога крова
и травом зараслу стазу до прага,
а нико му неће да посведочи
да је проводио тамо дане.
За човека кога жива сахране
па није ни на земљи
ни у њеној тами
и мемли.
За витеза
коме су руку љубиле мајке
и кога су благосиљали старци
докле не посече троглаву неман
граду испред самих довратака,
док не потуче по стењу шарке
и не повади змијске жалце
из ногу босе чобанчади,
а кога забораве за трен ока,
још док гледају мртву аждају
и мртву шарку и поскока.
За човека на кога се заборавом и они баце
које из чељусти немани спасе.
За војника који буквице нема
а без књиге царске важне
не може цару да докаже
да је у рату задобио
седам рана без пребола,
да има на прсима ожиљака
више него у грудобрана,
да му још телом метак кола.
За војника кога кад борба прође
баце као сломљену пушку
у старо гвожђе.
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
Za laži izgovorene iz milosrđa
Tražim pomilovanje za one koji nemaju snage zlome kazati da je zao niti rdjavome da je rdjav, za onoga kome je žao čoveka istinom unesrećiti; za ljude koji lažu iz milosrđa. Za čoveka koji ce ponižen biti, radije nego da nekog ponizi, za onoga koji i kad nazre obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da uvrede ni čoveka druge misli i vere, za one koji nikada ne bi mogli drugome presudu da izriču, kojima se sve sudije čine stroge, za svaku milosrdnu lažnu priču i slične njima slabosti mnoge.
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
Naša tajna
O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reći da li si mi samo poznanik bio, ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas ili radi drugih kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazvežđe žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude – ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.
Neću im reći ni jedan slog jedini, šta je moglo, ni da li je moglo nešto, da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća; ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reči da li se radosna ili boleća pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i zora i noć i dan; tako gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san.
Rabrovici kod Valjeva 16. 05. 1898. – Beograd 12. 02. 1993.
Za sebra
Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideset kučica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad krovom, za ono gde je, sledeći oče, pogrešio delom i slovom.
Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli. Ako život izda i seva, i gušteri, sunca uživaci, i pesnikinja mirisa, zova, za sebra, sebar izdati neće, za sebra koji u povodu vodi po desetinu sebara sinova.
A zsellérért
Kegyelmet kérek
a zsellérnek
aki feledésből feledésbe
fűként nő és hal,
harminc kupac krumplijáért,
a kiszáradt kukoricaszárakért,
a tető felett gomolygó füstért,
azért mert követve ősét
tettével és beszédével vétett.
A zsellérnek aki hű életéhez,
a zsellérnek a nap szerelmesének.
Ha az élet el is árul, a pacsirta is,
a gyík is élvezi a napot,
és a költőnő a bodza illatot,
a zsellér
a zsellér nem hagy cserben,
a zsellér aki maga mellett
számtalan zsellérfiút
terelget.
Fordította: Fehér Illés
Ich ersuche um Begnadigung für den Leibeigenen
Ich ersuche um Begnadigung für den Leibeigenen, der keimt und welkt wie Gras, ins Vergessen hinein vom Vergessen heraus, ich ersuche um Begnadigung für die dreißig Stauden seiner Kartoffeln, für die schmalen Kolben seines Maises, für den Rauch über seinem Dach, dafür, wo er, seinen Ahnen folgend, in Tat und Wort irrte.
Für den Leibeigenen, der stets dem Leben die Treue hält, für den Leibeigenen, der die Sonne liebt. Wenn auch die Lerche am Leben Verrat begeht, und die Eidechsen, diese Sonnengenießerinnen, und die Holunderblüte, Dichterin der Düfte, für den Leibeigenen, der Leibeigene wird keinen Verrat begehen, für den Leibeigenen, der in seiner Gefolgschaft ein Dutzend Söhne, Leibeigene, mit sich führt.
